Kompanija posluje u Beogradu i Kladovu i tu se jasno vidi razlika. Menadzeri se trude da odrze balans izmedju zaposlenih i gazde. Kolegijalnost u Beogradu je mnogo veca nego kolegijalnost u Kladovu. Svi rade kao tim i zna se jasno koji je cilj, dnevno, mesecno, nedeljno. Firma je fleksibilna za odmore, slobodne dane, ne kasni plata, menadzer je dostapan svima u svako doba. Atmosfera medju kolegama je odlicna.

U Beogradu ljudi rade i svoj i tudj posao. U Kladovu rade preplaseni ljudi koji su jeftina radna snaga, koja je fakticki skuplja posto nema bas mnogo zaposlenih koji znaju svoj posao i ne boje se odgovornosti. Nekima je prosto lakse da se ulizuju da bi dosli do bolje pozicije. Napreduju na osnovu licnih odnosa, hvataju se posla kojem nisu dorasli, naprave haos, koji posle ispravljaju menadzeri. Da ih pitate sta rade ne bi znali da vam objasne sustinu. Prijave na minimalac, nikakvih stimulacija nema, nikakvih zajednickih aktivnosti, putovanja, dogadjaja.

Nisu svi menadzeri u ovoj kompaniji isti, ali ima onih koji ne treba da se plase da kazu ne kada zadatak ne moze da se obavi. Ovo nije drzavna kompanija u kojoj mora na visem polozaju da bude kum, surak ili devojka. Privatnici traze rad, a on je onemogucen ovakvim odnosima.

Nekolicina ljudi koji se jos uvek nekako bore za pozitivnu atmosferu

Kao neko ko svakodnevno usko saradjuje sa “menadzmentom” ovako stoje stvari: Firma se deli na timove u Beogradu i Kladovu. Glavni menadzer u Beogradu je osoba koja bez digitrona ne ume da sabere jednocifrene brojeve. Glavni menadzer u Kladovu je osoba nema kontrolu ni nad cime, a i nije da se trudi da se uslovi za ljude koji tu rade poboljsaju. I jedan i drugi menadzer su tu da sprovode hirove direktora iz Danske. Otkazi su redovna pojava, ljudi se masovno otpustaji svake godine kako bi se smanjili troskovi. To nazalost najcesce bivaju smrtnici sa najnizim satnicama. Menadzeri i njihovo najblize drustvo (najcesce “tim lidovi” odredjenih sektora) su se naravno uglavili, i ne brinu o ostatku zaposlenih. Plate su daleko ispod proseka u svakoj od bransi, a o povisici moze samo da se sanja. Jedini nacin je, kao sto to vecina radi, da se ulizuje menadzmentu, pa mozda bude jednog dana kad neko dobije otkaz. I kad se dobije, to bude crkavica. Posla ima mnogo, ali nije previse komplikovan, i svakodnevno je sve vise problema koje nakon otkaza nema ko da resava. Ljudi su primorani da rade prekovremeno i vikendom, iako to “nije obavezno”. Odgovor na sve je “Nema ko drugi”. Sve u svemu, rukovodstvo je priuceno, nema tu M od menadzmenta. Njima je bitno da je njima lepo. Nekad je firma imala potencijal, zadnjih par godina strmoglavo sve ide nadole.

Sedite gde ste, niste za bolje

Ništa nakon 2016. godine osim nekolicine kolega.

Menadžment su priučeni ljudi koji dovode svoje prijatelje i za njih prave fiktivna radna mesta. Organizacija rada praktično nepostojeća. Prijavljeni ste na minimalac, ostalo ide u koverti. Mendažeri pišu pozitivne komentare da zamaskiraju koliko je tamo loše.

Kolektiv, radno vreme, mogucnost za napredovanje i ucenje razlicitih oblasti.

Menadzment vodi primerom, uvek je dostupan za zaposlene i sva pitanja i probleme resava u hodu. Podstice kolegijalnu i prijatnu atmosferu u timu, izmedju razlicitih sektora u firmi i sa vlasnikom.

Nekolicina kolega koji olakšavaju sumorne dane u MTP.

Organizacija, radna atmosfera, uprava, hijerarhiji. Čak i plata, pogotovo što ste prijavljeni na minimalac.

Upravljanje firmom znači i upravljanje ljudima. Samo je zadovoljan radnik - dobar radnik. Ako vam se posao svodi na udovoljavanje želja vlasnika, vi ste samo marionete. Probajte u ozbiljnim firmama, ne biste ni higijeničari bili.